RSS Новости:

Васкршња посланица Епископа браничевског, 2024.
Божићна посланица Епископа браничевског, 2023
Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52
Најновији број часописа „Саборност“ XVII (2023)
Промоција издаваштва на 66. Међународном београдском сајму књига, 2023.
Друга књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)
Прва књига Сабраних дела м. Јована (Зизијуласа)
Зборник предавања у помен м. Јована (Зизијуласа)
Зборник предавања м. Јована (Зизијуласа) са симпосиона у Пожаревцу
Други Свето­николајевски дани у част и сећање на Митрополита пергамског г. Јована (Зизијуласа)

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

4.5.2024. | Богословље » Епископске посланице

Васкршња посланица Епископа браничевског, 2024.

ИГНАТИЈЕ
милошћу Божјом
православни епископ
пожаревачко-браничевски
,
свој пуноћи Браничевске Цркве

Мир и љубав од Бога Оца
и благодатни дар
од Господа нашег Исуса Христа
и заједница Духа Светога
са свима вама!

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

 

Драга браћо и сестре у васкрслом Христу,

„Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему”, кличе цела Црква и радује се данас у дан васкрсења Христовог. А како и не би? Шта може бити радосније целој творевини и свима нама људима који смо заробљени смрћу, од вести да је смрт побеђена? Све наше животне бриге и проблеми, које има сваки од нас, извиру из овог проблема, из проблема смрти. Укидање смрти и остварење заједнице са Богом у Христу донеће нам блажени живот. Васкрсење Христово није индивидуални догађај који само Христа ослобађа смрти. Христос је човек као и ми, има исту природу коју носимо и ми, што је показала и његова смрт. Васкрсењем Христовим је целокупна људска природа, као и остала природа, ослобођена смрти. То ће се показати у последњем дану, када Христос поново дође у сили и слави и када ће бити опште васкрсење мртвих. Историјски догађај васкрсења Христовог из мртвих је залог, првина и предокус тога општег васкрсења и избављења од смрти и доласка Царства Божјег на земљу. Зато, радујмо се и веселимо у овај дан!

Да би Христово васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, међутим, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребно је дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом васкрсењу. Но, трагедију смрти нећемо никад суштински осетити и против ње се побунити ако свет и живот посматрамо логички, већ једино ако имамо љубави према другом и према творевини. Ми сопствену угроженост смрћу сазнајемо само кад искрено волимо једно биће. Смрт вољеног бића широм отвара наше очи и у њој видимо сав амбис у који пропадамо и све ништавило које умирање доноси. Љубав према другом нагони нас да тражимо лек против смрти, желећи да то биће живи. Права и искрена љубав према другом, наиме, јавља се када желимо да он не умире, већ да живи вечно. Том љубављу нас је заволео Бог Отац преко Господа нашег Исуса Христа. Искрена љубав према другом је она што рађа веру у Бога, што покреће молитву нашу према Њему, те благодарност и наду да ћемо бити услишени. Зато се искрена љубав према другом и према свој творевини пројављује у Литургији, коју служи сâм Господ наш Христос и у којој моли Оца свога у име свих нас за избављење свега света од смрти. У Литургији се сусрећемо са васкрслим Христом, као што нам о томе сведоче апостоли и први хришћани (Јн 20, 19; Лк 24, 30–36). Начелник Цркве и служитељ Литургије, заправо је сâм Христос. Зато и ми у њој помињемо наше драге, живе и уснуле, и сву творевину, умољавајући Господа да их не заборави, већ да их одржи и васкрсне у последњи дан, када поново дође.

Савремени човек пати од индивидуализма и неподношења другог, па ни Бога као другог. Човеку се чини да је, ако је сам и независан од других, тада велики човек и велика личност. Отуда су настале не само поделе међу људима и народима, већ и међу вернима у једној евхаристијској заједници која је месна Црква, као и поделе међу Црквама. Сетимо се само велике шизме и поделе на православне и римокатолике, поделе римокатолика и протестаната, као, нажалост, и најсвежијих подела и у самом православљу. И то све са образложењем да су други погрешили у вери, а у суштини је то нагон греха који нас тера да се удаљујемо и да се делимо од других да бисмо били велики. Варамо се, драга браћо и сестре. Кад смо сами и кад немамо заједницу с другим, па макар тај други био и грешан, ништа смо. И буквално, уместо у живот, отићи ћемо у ништавило, у смрт.

Да би сваки човек постао учесник вечног живота, потребно је да се роди од Христа као новог Адама. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт за све нас, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје”, говори Господ (Јн 3, 5). Ово ново рођење које нас води у живот, за разлику од старог, тј. биолошког које нас води у смрт, јесте крштење водом и Духом. Кроз крштење умире стари човек и васкрсава нови у Христу. Оно што карактерише крштење као васкрсење старог човека је нови начин живота новокрштеног. Њиме нас Дух сједињује са Христом, градећи заједницу многих у Христу, тј. градећи Цркву — литургијску заједницу. Зато је крштење неодвојиво од Литургије. Јер, тамо где је Дух, тамо је заједница. Наш нови живот, тј. наше васкрсење у Христу карактерише живот заједнице како са Христом, тако и са ближњима. На то нас је упутио сâм Господ Христос. Када се Христос пре смрти молио Богу Оцу, молио га је да сви ми једно будемо: као Он у Оцу и Отац у Њему, тако и ми сви да будемо у заједници једни са другима (уп. Јн 17, 21). Овакав начин живота човека, тј. живот литургијске заједнице, је нешто најважније што хришћанство треба да пренесе свету. То су управо и чинили у почетку Свети апостоли Христови. Они су хришћанство и живот вечни, тј. Царство Божје, објављивали тако што су оснивали литургијске заједнице, односно месне Цркве. Једини лек против смрти је литургијска заједница човека с другим човеком и са Богом у Христу посредством Св. Духа. Јер, шта је смрт ако не раздвајање од ближњих и од Бога и распадање.

Сваком Литургијом у дан недељни, а посебно у овом дану, празнујемо васкрсење Христово из мртвих. То није пуко сећање на догађај који је прошао. Учествујући у Литургији, ми такође исповедамо и предокушамо опште васкрсење и будуће Царство Божје. Нико не може ући у Царство Божје ако не буде члан литургијске заједнице. Јер Литургија је пројава, икона будућег Царства Божјег. Историјски догађај Христовог васкрсења из мртвих указује, заправо, и на последњи догађај у историји који ће се тек збити, а то је опште васкрсење све творевине. „Ко је посвећен у неизрециву тајну Христовог васкрсења тај је сазнао циљ због кога је Бог створио све”, каже Свети Максим Исповедник (Главе о теологији и икономији 1, 66). Опште васкрсење мртвих, као победа над смрћу и вечни живот свега створеног у Христу, јесте тај циљ због кога нас је Бог све створио ни из чега, о коме говори Свети Максим. То је, другим речима, јединство свих створених бића са Богом у Христу, који је једини извор живота и блаженства. Све оно што је створено ни из чега, а то је све оно што се види и не види, смртно је по себи и не може постојати само за себе, без заједнице и јединства са Богом, што се остварује у Христу, Сину Божјем, тј. у Литургији. Зато заблагодаримо и Духу Светом што нас уводи у литургијску заједницу са Христом и другим људима и на овај начин нас чини становницима будућег Царства Божјег и подобним Божјем начину постојања. Јер Бог у кога верујемо јесте пре свега заједница: Оца и Сина и Светога Духа. Као што Отац не постоји без Сина и Духа и Син и Дух без заједнице с Оцем, тако нико од људи не може бити хришћанин сам, односно не може постојати мимо литургијске заједнице, која је заједница са другим човеком и са Богом у Христу.

Надајући се победи над смрћу и вечном животу, пренесимо данас радост Христовог васкрсења свима које волимо, свима који нас воле и који нас мрзе, који су болесни или сиромашни, који су у било каквој невољи или беди, јер свима нама, па и њима, најпотребније је избављење од смрти и живот вечни. Њега нам може једино васкрсли Господ дати.

Зато их поздравимо радосним поздравом:

Христос Васкрсе!

Ваш молитвеник и заступник пред васкрслим Господом,

Епископ браничевски
† Игнатије

Дано у Пожаревцу
о Васкрсу 2024.