RSS Новости:

Божићна посланица Епископа браничевског, 2020
У оквиру библиотеке „Приручници“ изашла је из штампе ПЕТНАЕСТА књига
Најновији број часописа „Саборност“ XIV (2020)
Нова едиција „Саборност — антологијски избор 1995–2020“
Изашла из штампе друга књига беседа епископа Игнатија
еКатихизис за ученике основне и средњих школа
ОПК добитник Специјалне награде Новосадског сајма књига 2020. г.
Изашао из штампе зборник студија митр. Јована (Зизијуласа)
Зборник „Видјехом свјет истиниј — Исихазам у животу Цркве српских и поморских земаља“
Предавање протођакона доц. др Златка Матића у Библиотеци „Радоје Домановић“

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

6.1.2021. | Богословље » Епископске посланице

Божићна посланица Епископа браничевског, 2020

ИГНАТИЈЕ
милошћу Божјом
православни епископ
пожаревачко-браничевски

свој пуноћи Браничевске Цркве

Милост и мир од Бога Оца,
кроз Сина, у Духу Светомe,
нека буде са свима вама!

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Драга браћо и сестре,

Данас славимо јединствени догађај у историји света — рођење Сина Божјег као човека Исуса Христа. Христос је Син Божји који је постао човек и у његовој божанској личности сједињена је створена природа с Богом. Овај догађај је Бог Отац предодредио да се деси и пре него што је створио свет. По речима светог апостола Павла, Бог је све створио из не-бића „кроз Христа, у Христу и за Христа“ (Кол 1, 16). Зашто је рођење Христово толико значајно за људе али и не само за људе, већ и за читаву творевину?

Све људе и целокупну творевину Бог је створио из не-бића. По учењу светих отаца Цркве, свет је створен ни из чега. Наша створена природа је некадашње не-биће, како каже свети Атанасије Велики, и зато ми не можемо постојати сами, на основу своје природе. Другим речима, свет је смртан зато што је створен ни из чега. Једино је Бог бесмртан, зато што је нестворен, вечан. Свет може постојати једино у заједници с Богом. Зато је Бог све створио у Христу, тј. зажелео је да се сва створена бића сједине с Њим у његовом Сину, да тако превазиђу смрт и живе вечно.

Сједињење читаве творевине с Богом у Сину Божјем Христу требало је да се оствари и пристанком саме творевине, тј. човека. Бог није желео да створена бића постоје на силу, није хтео на силу да има заједницу са творевином. Зато је Бог на крају стварања, створио човека „по својој икони“, тј. створио га је слободним, као што је и Бог слободан, и у њему је возглавио сву творевину. Речју, Бог је створио човека као носиоца постојања целокупне природе, „мали свет у великом и велики у малом“, по речима светог Григорија Богослова, са циљем да човек, а преко њега и природа, слободно остваре заједницу с Богом и да живе вечно. Дакле, и од човека, а не само од Бога, зависило је да ли ће се испунити првобитна жеља Божја о творевини, тј. да ли ће се творевина сјединити с Богом у Сину Божјем, или неће. То да Бог поштује слободу човека показало је и рођење Христово. Син Божји се родио као човек, тј. сјединио се са створеном природом, посредством Светог Духа и слободним пристанком Марије Дјеве — Богородице (уп. Лк 1, 26–38).

Kао што, међутим, знамо из историје људског рода, први човек Адам одбио је да се сједини с Богом. Хтео је постојање и вечни живот, али без Бога, сâм. Хтео је да он буде бог над читавом творевином. Уместо да постане бог, одбијајући заједницу са истинским Богом, први човек и сва творевина кренули су у смрт и ништавило. Отуда је почела сва трагедија, како људског рода, тако и целокупне природе. Смрт и пропадљивост уништавају све и њима није било лека у природи. Но и поред тога што је човек одбио заједницу с Богом, Бог није одустао од свога плана и првобитне жеље да његова творевина живи вечно у заједници с њим. И то због тога што је неизмерно волео своју творевину јер ју је створио слободно, из љубави. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединородног дао да ниједан који верује у њега не погине, него да има живот вечни“, каже свети апостол Јован (Јн 3, 16). Међутим, испуњење те жеље Божје опет је требало да се оствари преко човека и његовим пристанком. Као што је то био случај и на почетку историје, кад је Бог створио првог човека Адама да се преко њега свет сједини с Богом. Нема, заправо, спасења природи од смрти мимо човека и његовог пристанка. По речима апостола: сва твар стење и тугује, чекајући да се јаве синови Божји који ће је ослободити ропства распадљивости (уп. Рим 8, 19–22). Пошто нико од људи који су рођени од старог Адама то није могао да учини, јер су сви били смртни самим рођењем, није било другог начина да се превазиђе смрт у свету него да Син Божји постане човек, Нови Адам и да он и као човек, а не само као Син Божји, сједини творевину с Богом Оцем. То је Син Божји и учинио и зато га данас славимо.

Одбијање првог човека Адама да се сједини с Богом, што је за последицу имало да су и он и природа остали смртни, подразумевало је сада промену начина остварења првобитног плана Божјег о сједињењу творевине с Богом у Христу, како каже свети Максим Исповедник. Та промена се састојала у томе што је сад Син Божји требало да умре, како би сјединио творевину с Богом. Зашто? После пада, човек и читава природа су постојали у смрти. Сâмо рађање човека и сваког бића, почињало је грехом (уп Пс 50), тј. смрћу и завршавало је у смрти. Ако је Син Божји хтео да спасе творевину, тако што би он постао човек и сјединио творевину с Богом, није било другог начина него да прође кроз смрт и да умре, како би испунио Божју жељу о спасењу творевине. Јер, иако је као Син Божји био бесмртан, самим оваплоћењем Син Божји је узео у себе смртну природу, тј. узео је смрт у себе и постао је смртан као и сви други људи. Наравно, Он је то учинио слободно, из превелике љубави према нама. Дакле, Син Божји је пристао да постане човек и да умре, да би сјединио целокупну створену природу с Богом Оцем, тј. да нас спасе од смрти, и да на овај начин испуни првобитну вољу и жељу Оца. Наша смртна природа је оваплоћењем Христовим, као и његовим целокупним животом, а пре свега његовом смрћу, ушла у заједницу с Богом Оцем кроз личност Христову, и самим тим је исцељена од смрти. Другим речима, Христос је смрћу смрт сатро и даровао је нашој природи у његовој личности живот вечни. У Христу је умро стари човек да би се родио нови Духом Светим. То је показало и његово васкрсење из мртвих. Бог Отац је Духом Светим васкрсао Христа из мртвих (уп. Рим 8, 11).

Христос је, драга браћо и сестре, на овај начин постао једини посредник између Бога и света преко кога и у коме сваки човек може да оствари заједницу с Богом и да тако превазиђе смрт. Наравно, ако то слободно жели. Смрт се може превазићи једино у личности Христа, што је показало и његово васкрсење из мртвих. На који начин могу људи да остваре заједницу са Богом у Христу и да живе вечно? То се може остварити кроз Крштење и Литургију. Дух Свети, који је и увео Сина Божјег у васељену и сјединио творевину с њим, а кога је Бог Отац послао на апостоле и ученике Христове после његовог вазнесења на небо (в. Дап 2, 1–4), сада кроз Крштење сједињује сваког човека, који то жели, са Христом распетим и васкрслим. На овај начин новокрштени умире са Христом и у њему васкрсава Духом Светим. Дакле, Дух гради заједницу многих људи са Христом и у Христу, тј. гради Цркву као литургијску заједницу, чинећи тако присутним самога Христа у њој, али сада на други начин — као многе сједињене с Њим. Истовремено, Литургија постаје икона будућег Царства Божјег. У Литургији Христос је глава и личност свих њених чланова који су његово тело, не престајући да буде Један Христос. Ову Тајну открива Литургија као сабрање многих под једним епископом који је глава заједнице и икона Христа, по речима св. Игнатија Богоносца. У Литургији нити епископ може да постоји сâм, мимо заједнице са свим осталим њеним члановима, нити пак многи могу бити Христови и Божји, народ мимо епископа. Такође, у Литургији онај који се моли Богу Оцу кроз уста епископа је сâм Христос. Истовремено, епископ се моли Богу Оцу у име целе заједнице, што указује на присуство Христа као Једног и многих. Постајући чланови Литургије кроз Крштење и сједињујући се са Христом, сви ми постајемо синови Божји у једном Сину Божјем, Господу нашем Исусу Христу. Христос нас, наиме, посредством Светога Духа уводи у заједницу са својим Оцем кроз Литургију и у Христу Бог Отац постаје и нама Отац. По речима светог апостола Павла: „Посла Бог Духа својега Сина у срца ваша који кличе Ава — Оче! Тако ниси више роб него син; ако ли си син, и наследник си Божји кроз Христа“ (Гал 4, 6–7).

Сама Литургија, међутим, још увек није присуство Христа у пуноћи. Она је предокус и икона другог и славног Христовог доласка и будућег васкрсења свих људи у њему. Ово иконијско присуство Христа и будућег Царства Божјег у Литургији је, међутим, неопходно за наше спасење, зато што оно не укида слободу човека, тј. не приморава човека да га прихвати. Слобода човека је толико битна за његово постојање, да без ње човек престаје да буде човек. Зато је и Бог поштује. С друге пак стране, Литургија је једини начин да човек и творевина остваре заједницу са Богом у Христу, сад и овде. Зато нико не може ући у Царство Божје, ако најпре не постане члан Литургије, тј. Цркве. Ово потврђује и св. Кипријан Картагински, када каже: „extra ecclesiam nulla salus“ — мимо Цркве нема спасења.

Ово је, драга браћо и сестре, последица оваплоћења Христовог: Христос је својим оваплоћењем сјединио творевину с Богом Оцем у својој личности и дао је могућност свим људима да посредством Светог Духа, кроз Крштење и Литургију, остваре заједницу с њим и постану учесници будућег Царства Божјег, те да тако превазиђу смрт и живе вечно као синови Божји. Зато нека је хвала и слава Оцу кроз његовог оваплоћеног Сина — Христа посредством Светога Духа у све векове векова. Амин.

Христос се роди!

Епископ браничевски
† Игнатије

Дано у Пожаревцу
о Божићу 2020. године