RSS Новости:

Божићна посланица Епископа браничевског, 2021
Часопис „Саборност“ у категорији истакнутих националних часописа: М52
Најновији број часописа „Саборност“ XV (2021)
Друга књига едиције „Саборност — антологијски избор 1995–2020“
У оквиру библиотеке „Приручници“ нова студија епископа Игнатија
Зборник епископа Игнатија „Љубав је темељ спасења“.
Уснуо је у Господу Милета Радојевић
Нова књига аутора Златка Матића „Они од Пута: Предлог сапутничке (син-одалне) еклисиологије“
У оквиру библиотеке „Приручници“ изашла је из штампе ПЕТНАЕСТА књига
Нова едиција „Саборност — антологијски избор 1995–2020“

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

5.1.2022. | Богословље » Епископске посланице

Божићна посланица Епископа браничевског, 2021

ИГНАТИЈЕ
милошћу Божјом
православни епископ
пожаревачко-браничевски

свој пуноћи Браничевске Цркве

Мир и љубав од Бога Оца
и благодатни дар
од Господа нашег Исуса Христа
и заједница Духа Светога
са свима вама!

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Данас славимо, драга браћо и сестре, рођење Сина Божјег као човека, Исуса Христа. Зашто је овај догађај толико важан за нас и наше спасење?

По учењу светих отаца Цркве, Света Тројица, Отац, Син и Свети Дух, из превелике љубави су створили сва бића ни из чега. Темељ постојања света јесу слободне личности, Отац, Син и Св. Дух, као што су и узрок постојања сваког од нас слободне личности које нас слободно, из љубави рађају. Бог је створио сва бића да ова живе вечно у заједници с њим. Међутим, стварање света ни из чега има за последицу то да је створена природа смртна; има временски почетак и крај. И поред тога, Св. Тројица нису створили свет да он пропадне и нестане, јер су га створили слободно из љубави, већ да живи. Зато је Бог на крају стварања створио човека као слободну личност, створио је Адама и Еву и у њима возглавио читаву природу, да би они и природа, кроз заједницу с Богом Оцем преко Сина и садејством Духа, превазишли смрт у створеној природи, а самим тим и они вечно живели. Бог, односно божанска природа, управо и постоји као Света Тројица која је то што јесте и постоји у заједници божанских личности; Бог Отац је вечни Отац зато што вечно има Сина и Духа са којима је у вечној заједници љубави. Јер Отац је Отац у односу са Сином и Син је Син у односу на Оца. Природа никад не постоји гола већ увек као конкретна личност, као конкретно биће, како каже Св. Василије Велики. Личност је пак, по учењу светих отаца, заједница, однос са другом личношћу (уп. Св. Григорије Богослов), која чини природу постојећом. Отуда, како божанска, тако и створена природа увек постоје као конкретне личности које су то што јесу само у личносној заједници. Зато је човек као личност носилац створене природе и њен спаситељ од смрти али једино у заједници с Богом као личношћу.

Први човек Адам, међутим, одбио је да се сједини с Богом и то је резултирало смрћу, како човека тако и природе. Читава створена природа, наиме, нашла се у опасности да пропадне и врати се у ништавило, из кога је и створена. Овај догађај је познат у теологији као првородни грех. Иако је одбијање првог човека да се сједини с Богом и тако спасе и себе и целокупну створену природу од смрти изазвало многе трагичне последице у природи, од којих је најтрагичнија смрт, Бог није одустао од своје првобитне жеље да свет живи у заједници с Њим. Бог је уистину волео свет који је створио. После греха првог човека, променио је само начин на који ће спасити свет и човека од смрти, али је циљ остао исти: вечни живот. Бог је то и учинио тако што је Син Божји посредством Духа постао човек. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свог Јединородног дао да ниједан који верује у њега не погине, него да има живот вечни“, како каже свети апостол Јован (Јн 3, 16). Овај нови начин спасења такође је требало неизоставно да укључи човека, тј. да се створена природа сједини с Богом преко човека. Међутим, после греха, сви људи су постали наследници Адамовог греха и нико од људи рођених на природан начин, од мужа и жене, није могао да испуни овај задатак, јер су сви од самог зачећа смртни. То је могао једино Бог који је бесмртан, али који би постао човек и који би се родио на другачији начин него што се ми рађамо. Син Божји се родио као човек Исус Христос од Духа Светог и Марије девојке без учешћа мужа (уп. Лк 1, 26–38). Син Бога Оца родио се као савршени човек, не престајући да буде Бог – Син Божји, и он је као човек учинио оно што Адам није хтео. Принео је свет Богу и сјединио га с Њим, тиме што је себе принео на жртву, о чему нам сведоче пре свих апостоли као савременици Христови. Овде, дакле, видимо да спасење света зависи и од човека, а не само од Бога, зато што је спасење плод личне, слободне заједнице Бога и човека, а не насилни Божји чин. Да је спасење света и човека могуће без слободног пристанка човека, онда би то Бог учинио, а не би се родио као човек, ни трпео страдања, нити на крају страшну смрт на крсту. Дакле, као што је Бог учинио на почетку стварања света, поверивши сједињење природе с Њим човеку и његовој слободи, а човек то одбио, тако је и сада Син Божји постао човек како би испунио првобитну жељу Божију – како би спасао свет од смрти, сједињујући га као човек с Богом Оцем. Тај догађај ми данас славимо са великом захвалношћу Богу Оцу, Сину и Светоме Духу, а посебно Сину.

Наша цивилизација је утемељена на вредностима које су везане за човека и уздигла је човека у односу на природу. Уместо да буде спаситељ природе сједињујући се са Богом, човек наше цивилизације је, нажалост, себе схватио као индивидуу која може сама да постоји без заједнице с Богом, а самим тим и без заједнице с другим. Одвојивши се од Бога, човек наше цивилизације је почео да влада и употребљава природу себе ради и да у њој тражи сигурност и упориште за живот. Тако је створио, на основу закона природе, науку и технику које су засениле многе људе који су поверовали да човек и свет могу без Бога. Мислећи да ће у природи наћи лек против смрти и испуњење себе као личности, човек је науку и технику почео да употребљава ради искоришћавања природе. Тако је човек нашег времена створио и потрошачки менталитет. Отуда је, уместо спасења од смрти и среће коју је тражио у природи, створио еколошки проблем, тј. запретио је уништењем природе, чега смо сви ми данас сведоци. Због тога су се многи људи широм света подигли данас против науке и технике, како би заштитили природу, сматрајући човека за зло у природи. Отуда је у великој мери спласнуло поверење у човека и његове активности у односу на природу а самим тим и поверење, како у науку, тако и у технику и њихове магичне моћи. Човек данашњице се све више окреће себи бојећи се другог и сумњајући да му други човек кроз науку и технику спрема зло. Такође се савремени човек окреће и заштити природе од човека, видевши да ће та толико хваљена наука и техника на крају уништити читав свет, а не да ће га спасти. Међутим, природа сама, без човека, колико год да је пазимо и штитимо, неће нам донети избављење од смрти јер је и сама смртна. Она по речима апостола Павла, „тугује и стење чекајући да се јаве синови Божји који ће је ослободити ропства распадљивости“ (уп. Рим 8, 19–22). Дакле, природа не може да постоји без човека, али без човека који је у заједници с Богом у Христу. Природа и њени закони нас воде у смрт. Природи нема спасења мимо Бога као личности, као и човека као слободне личности и њихове заједнице.

Превасходни задатак Цркве данас је, дакле, да колико год може, указује на све ове горе набројане грешке и да позове савременог човека да не израбљује природу и да се врати заједници с Богом у Христу. Једино ће у тој заједници и он и природа да превазиђу смрт који је последњи и највећи непријатељ, како човека, тако и природе. То је показало Христово васкрсење из мртвих које је продукт сједињења природе с Богом, тј. оваплоћења Сина Божјег, као и његовог страдања. Васкрсење Христово из мртвих је опет предокус и најава општег васкрсења и коначног уништења смрти. Повратак човека Богу и остварење заједнице с Њим може се остварити једино у Цркви која је заједница људи и природе, како са Богом у Христу, тако и међу собом. Једино кроз Христа и у Христу, који је сјединио створену природу с Богом Оцем посредством Духа, могуће је да свако од нас лично оствари заједницу с Богом и тако живи вечно. Оваплоћени Син Божји Исус Христос је постао „прворођени међу свом твари ... прворођени из мртвих“ и начелник свих оних који се сједињују с Богом (уп. Кол 1, 15–20). Овај догађај нема само космолошке димензије, већ се пројављује кад год се саберемо на Литургији као један конкретан догађај. У Литургији оваплоћени Син Божји – Христос се пројављује у лицу епископа који је начелник литургијског сабрања и посредник између света и Бога Оца. По речима св. Игнатија Антиохијског, „тамо где је епископ тамо нека буде и народ Божји, јер тамо где је Христос тамо је и васељенска Црква“. Дакле, заједница човека с Богом у којој је спасење света од смрти, није могућа без Христа и мимо Христа, а то значи да она није могућа мимо Цркве, односно Литургије, какву чува Православна Црква.

Као и сви догађаји који су у вези са спасењем света, тако су и рођење, страдање и васкрсење Христово неодвојиви од Литургије и ту се збивају и славе, али као предокус последњих догађаја у историји: другог доласка Христовог и доласка Царства Божјег. Када Христос поново дође у сили и слави и сабере своју расејану децу око себе, тада ће се пројавити као истинито и једино спасоносно садашње сједињење људи и природе с Христом у Литургији. Света Литургија је икона будућег Царства Божијег и коначног укидања смрти у творевини.

Христос се роди!

Ваш молитвеник пред Господом,
Епископ браничевски
† Игнатије

Дано у Пожаревцу
о Божићу 2021. године