RSS Новости:

Изашла из штампе седма свеска часописа „Браничевски весник“ (2016)
Светосавска академија „Куцајте и биће Вам отворено“, Пожаревац, 2017.
Изашао из штампе други том биографског лексикона „Свештено­служитељи Браничевске епархије“
Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Састанак вероучитеља са Владиком, јули 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“
Изашао из штампе зборник еклисиолошких студија

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

27.9.2004. | Богословље » Богословски симпосиони

Десетогодишњица архијерејске службе епископа Игнатија

У периоду од 24. до 27. септембра 2004. године, Епархија пожаревачко-браничевска је поводом јубилеја, десетогодишњице архијерејске службе свога епископа Игнатија, организовала међународни богословски Симпосион, чији су оквири, како по темама, тако и по местима одржавања предавања, превазилазили простор и границе Епархије — организатора. То никако није било случајно. Личност, чији нас је јубилеј окупио јесте, пре свега епископ једне помесне Цркве, Браничевске епархије, али је и професор Православног Богословског факултета Београдског универзитета, теолог који је својим радом директно повезан са највећим савременим православним богословима. Те елементе је организатор покушао да повеже у један доживљај избором гостију, предавача, тема и амбијента Симпосиона. Истовремено, требало је стално имати на уму да је један епископ, управо као и Онај кога он иконизује, саборна личност, да не постоји без своје епархије, сам за себе, као што ни Христос не постоји без свога светога Тела, Цркве. Ова основна православна истина упутила нас је на догађај најприснијег јединства епископа са својим верним народом. Зато смо потврду мисли и свих теолошких размишљања, изречених на предавањима, потражили на сабрањима на Светим Литургијама, у недељу 26. октобра у Пожаревцу и на Воздвижење Часног Крста, 27. септембра, у манастиру Манасија.

Све је почело у четвртак, 23. септембра, у вечерњим часовима. Звона пожаревачке Саборне Цркве огласила су долазак првог госта, митрополита пергамског Г. Јована Зизиуласа, а са њим и познатог православног теолога, др Ставроса Јагазоглуа, архимандрита Симеона из Драме и осталих чланова њихове пратње. Већ први, неформални разговори указивали су да ће свечани повод сабирања бити искоришћен за анализу стања помесних Православних Цркава, проблема који се намећу као заједнички и перспектива Православља, уопште.

Симпосион поводом десетогодишњице службе епископа браничевског г. ИгнатијаПрослава јубилеја, свакако је започела у складу са начином живота који се водио у Епархији током периода који се обележавао. Ако је веома активан богослужбени живот и припрема за њега, био, у протеклих десет година, специфични елеменат живота Браничевске епархије и њеног Епископа, онда су сви учесници Симпосиона и сви наши гости то још једном потврдили у петак, 24. септембра, у Костолцу, где је епископ Игнатије освештао звона цркве Светог Максима Исповедника. Након самог чина освећења, госте и сав сабрани народ, поздравио је Епископ браничевски:

Хтео сам да вас све поздравим Божијим благословом и да у ваше име, као и у име наше, Пожаревачке Цркве, поздравим и наше госте, пре свега, митрополита пергамског, Господина Јована, који нам је учинио велику част дошавши да буде са нама ових дана.

Осветили смо звона, која ће вас сабирати овде, у Цркви, коју зидамо у славу Великога Бога у Тројици, а у част и сећање на великог светитеља, Светог Максима Исповедника. Свети Максим Исповедник, као и сви Оци, али он посебно, јесте важан светитељ, чија је теологија веома битна за данашње време, када желимо да у овоме свету, овоме вихору у коме се налазимо, а који све меље пред собом, сачувамо ову лађу која се зове Црква, лађу која ће нас једина одвести тамо где треба — у живот вечни. Ми данас треба да понављамо и да се сећамо онога што је своме сину, Светом Сави, зидајући Студеницу, говорио Свети Симеон: „Синко, Црква је као велики корабљ, велика лађа. Све што у њу уђе допловиће до будућих времена, до циља. Тако ће и нас који се узидамо у њу, однети до будућих поколења, која ће нас помињати, тако да ће нас, кроз њих, споменути сам Господ“. Дакле, сведоци смо сви кроз историју да, све што се у живу Цркву, литургијску заједницу, узида, плови кроз време и сва поколења доноси тамо где, заиста, сви путујемо и где нас Господ води, а то је Царство Божије.

Желео бих да поздравим све наше госте, председника Општине и његове сараднике, драге Оце и све вас који сте данас дошли и да вас позовем да се данас мало радујемо и будемо учесници ове заједничке трпезе коју је припремио о. Александар са својим парохијанима, којима поручујем да остану са својим свештеником, јер он је ту у моје име и у име Господа. Дело које чинимо није лако оствариво, али ће нам Господ помоћи да израсте ова дивна Црква у овоме месту, која ће му и дати душу, личну карту, јер ће му бити стожер спасења.

Нека сте сви благословени! На многе године!

Симпосион поводом десетогодишњице службе епископа браничевског г. ИгнатијаНа свечаној трпези љубави, наш угледни гост, Митрополит пергамски, се бираним речима захвалио на гостопримству и, између осталог, рекао:

Желим да изразим своју захвалност зато што сам још једном доживео љубав и гостопримство вашег Епископа, свештенства и свих вас, мени љубљеног и присног верног народа овог места.

Између осталог што нам је наше православно предање подарило јесте господство, достојанство. Наша браћа на Западу, будући да се, пре свега, руководе логиком, заустављају своје срце и своја осећања, не дозвољавајући им да се излију, желећи да све држе под кочницом. Ми те кочнице не умемо да стављамо, некада претерујемо у љубави, као што је то и данас случај, за овом трпезом, на овом сабрању. Све је било тако лепо и богато зато што сте ово понудили срцем, које је пуно љубави. Захваљујем Епископу Игнатију, надлежном свештенику и свима вама који сте се потрудили и припремили све ово.

Нека вас све Господ благослови и нека да да се увек састајемо овако: у љубави, здрављу и миру.

Симпосион поводом десетогодишњице службе епископа браничевског г. ИгнатијаИстог дана увече, сви учесници Симпосиона су били у Београду и у амфитеатру Православног Богословског Факултета БУ слушали предавање митрополита Зизиуласа, на тему „Онтологија и етика“.

Након поздравне речи декана, о. Владана Перишића, имали смо прилике да се, слушајући Митрополитове речи, у преводу Епископа новосадско-бачког Г. Иринеја, још једном уверимо да поменута тема има животну важност за будућност Цркве и да није предмет стерилних академских расправа. Потврду ових наших речи налазимо и у изузетној заинтересованости свих присутних за предмет предавања, која се огледала у њиховим коментарима, озбиљним дискусијама и постављеним питањима.

Сви они који су на директан или индиректан начин били повезани са богословљем владике Игнатија, које је оваплоћено у литургијском животу Епархије браничевске, нашли су се заједно у Пожаревцу у суботу 25. септембра.

Симпосион поводом десетогодишњице службе епископа браничевског г. ИгнатијаПоменути гости из Грчке, из Бугарске митрополит Варне Кирил, господа Владике СПЦ: митрополит велески Јован, епископи бачки Иринеј и врањски Пахомије; професори ПБФ БУ: о. Владан Перишић, о. Радован Биговић, о. Давид Перовић, о. Зоран Крстић, г. Ненад Милошевић, о. Владимир Вукашиновић, са својим студентима; професори и ученици Богословије Свети Јован Златоусти из Крагујевца; свештенство и монаштво Браничевске, али и многих других наших епархија, носиоци локалне власти нашег округа (пре свих, председник СО Пожаревац г. Душан Вујичић са највишим сарадницима), привредници, представници медија и мноштво народа Божијег — сви заједно су, сваки на свој начин, допринели да прослава јубилеја добије истински црквени карактер, што је и био једини циљ организатора.

Сажето, али искрено, Епископ Игнатије је поздравио све присутне у сали ЦО Пожаревац:

Ваша Високопреосвештенства, господине Председниче Општине, драги Оци, драга браћо и сестре,

Част ми је да у своје и у име Цркве Божије у Браничеву, поздравим све вас, најпре наше госте, Његово Високопреосвештенство, митрополита пергамског, Г. Јована, Његово Високопреосвештенство, митрополита Варне, Г. Кирила, Његово Високопреосвештенство, митрополита велеског Јована и све остале и да им захвалим на њиховој љубави што су дошли да буду са нама, да поделимо искуство вере и наде наше, а то је да ће нам Господ доћи и да ће нама и читавој творевини на крају дати живот вечни. У ово време искушења особито нам је потребно да се састајемо, размењујемо искуства и утврђујемо једни друге у вери на путу ка Царству Божијем. Још једном захваљујемо свима што сте дошли и поздрављам вас.

Добро дошли и нека сте благословени на многаја љета!

Модератор свих предавања и разговора, писац ових редова, започео је централни део Симпосиона следећим речима:

Ваша Високопреосвештенства, Ваше Преосвештенство, часни Оци, високоучена господо професори, драги гости, драга браћо и сестре,

Имам заиста особиту радост, част и задовољство да вас у име Епархије пожаревачко-браничевске, организатора ове свечаности, поздравим и пожелим добродошлицу.

Симпосион који управо отварамо замишљен је и уприличен са циљем обележавања једног јубилеја — дестогодишњице архијерејске службе Епископа пожаревачко-браничевског, Г. Игнатија. Све време припрема, међутим, ми смо се руководили начелом црквеног начина прослављања јубилеја, уопште, па и овог нашег. То, укратко, значи да смо сматрали да Црква не прославља своје јубилеје зароњена у историју, у историјске чињенице и у све историјске околности које су довеле до једног свечаног дана као што је овај. Ако нас сви учитељи Цркве, па и овде присутни, поучавају истини да је Црква есхатолошка заједница, да је њена истина — будуће стање, онда је јасно да сваким својим делом и сваком прославом треба пројављивати управо ту чињеницу. Зато ми ову свечану прилику користимо да кроз предавања присутних наших учитеља (а шта је друго предавање ако не преношење богословског — есхатолошког искуства Цркве Цркви, браће браћи) изнова испитамо себе, наш статус као Цркве Божије која странствује у свету и да сваки јубилеј сместимо у његов животни контекст.

Симпосион поводом десетогодишњице службе епископа браничевског г. Игнатија

О садржају деценијског рада и евхаристијског узрастања Цркве Божије чији је Пастироначалник Преосвећени епископ Игнатије (намерно подвлачимо да се ради о расту читаве Епархије, помесне Цркве Божије, јер је личност Епископа, наравно, неодвојива од црквене заједнице коју возглављује), говориће нам протојереј-ставрофор Радомир Милошевић, из Смедерева, доктор историјских наука, доскорашњи уредник нашег часописа Саборност и Гласника СПЦ и, оно што је још важније, дугогодишњи парохијски свештеник, који је годинама заузимао своје презвитерско место у сапрестољу и на тај начин сведочио иконично присуство Господа Исуса Христа у личности Епископа, началника евхаристијског сабрања.

Исцрпним и свеобухватним предавањем, о. Радомир Милошевић је дао систематски приказ готово свих поља пастирског деловања Владике Игнатија. Након биографије, аутор нам представља избор и устоличење Владике, реорганизацију Епархије, увођење и свечане прославе славе Епархије, као и опис изградње епархијског двора. Посебну пажњу о. Радомир посвећује издавачкој делатности Епархије под руководством владике Игнатија, академијама, симпосионима и јубилејима, који су већ прослављани, али, наравно, централно место предавања представљала је обнова запуштеног литургијског живота Браничевске епархије.

Укратко анализирајући управо одслушано предавање, модератор је, између осталог рекао:

Десет година јесте, очигледно, период који дозвољава широко и објективно разматрање живота и рада једне личности, конкретно, једног епископа и једне епархије. Предавање које смо чули схватамо у контексту архијерејске службе освећења личности, простора и времена, увођења све твари у Царство Божије служењем Литургије, што и јесте превасходна служба (дело) епископа, како нам и сведоче најстарије молитве хиротоније, што нам је својим делом епископ Игнатије показао, а на шта нас је прота Милошевић овако прецизно и подсетио.

У наставку рада, позивамо нашег госта из Грчке, г. Ставроса Јагазоглуа, доктора богословских наука, познатог и признатог православног богослова, који ради и ствара у Грчкој, али чије дело превазилази националне оквире, па зато и јесте аутентично и православно, тако да је и нама познат путем својих чланака. Подсећамо се, наш часопис објавио је једну његову веома подстицајну студију о односу Христологије и Пневматологије у контесту Еклисиологије, теми која већ изазива реакције. Молим др Јагазоглуа да узме реч.

Симпосион поводом десетогодишњице службе епископа браничевског г. ИгнатијаПредавање Ставроса Јагазоглуа, које је преводила г-ђа Јелена Касапис, аутор је насловио Отуђеност етоса од вере. Предавач је на самом почетку навео да се читаво његово обраћање мора посматрати у контексту излагања „заједничког учитеља многих присутних богослова“, Митрополита пергамског Јована, о односу онтологије и етике. Бритак богословски ум др Јагазоглуа проводио нас је кроз ходнике историјског посветовњачења Цркве на Западу, „секуларизације која се развијала у оквиру самих црквених структура“, а која узроке има у формирању једног специфичног етоса преко усиократског приступа Богу и човеку и јуридичке етике. Као и сваки искрени теолог, наставио је описом и проценом православног етоса, који се у многи сегментима формирао под западним утицајем, „што подрива истину Цркве“, али који није потпуно ишчезао благодарећи евхаристијској свести Цркве.

Отварајући дискусију након два предавања, водитељ Симпосиона се, најпре, захвалио говорницима, а затим додао:

Нема веће награде организатору једног симпосиона од оне коју добија када види да је започета тема изазвала реакције, примедбе и нове предлоге. У предавању др Јагазоглуа ослушкујемо ехо оних звукова које смо ми почели да производимо прошле године, организујући међународни богословски Симпосион на тему Онтологија и етика. Ми ову тему сматрамо животном, одлучујућом када је у питању постојање Цркве, па нас сваки нови допринос учвршћује у намери доследног откривања свих слојева односа онтологије и етике у Православној Цркви, а видимо да се, заиста, ради о свепрожимајућем односу.

Дискусију након предавања обележило је размишљање митрополита Зизиуласа:

Желео бих да се захвалим мом добром пријатељу Ставросу, на овом толико богатом излагању и на оштроумној критици западног предања и западног богословља, а у наставку и православног етоса. Желео бих да подвучем и да нагласим оно што је он рекао на почетку свог излагања, наиме то да када критикујемо западну традицију не треба да забораваљамо да оно што осуђујемо код западњака и ми у својој Цркви, нажалост, имамао. Хтео бих да посебно нагласим да они који су фанатично против Запада јесу, пре свега, под утицајима самог Запада и они први чине оно што чини Запад. Не схаватају да тиме, као што је подвукао професор на малопређашњем предавању, подвлаче конфесионални дух и конфесионалну концепцију Цркве, коју су увели западњаци. Не постоји православна теологија. Постоји теологија Цркве. Црква није нека идеологија, Црква је тело Свете Евхаристије која сабира читав свет. Мислим да је највећа недаћа која је захватила православље под утицајем Запада, схватање да смо ми само једна конфесија измећу многих других и тако пливамо заслепљени, боримо се, рвемо се против дугих конфесија и постајемо зилоти своје вере. Веру, пак, схватамо као идеју, као неке идеолошке предлоге.

У православље је ушао легализам и морализам и не гледамо на другога као на личност, већ као на индивидуу, битна су нам морална, етичка својства људи. Тако делимо људе на добре и лоше, и удносу на то где их ми поставимо, прихватамо их или одбацујемо. Мислим да је то велика рана на телу православља. Удаљили смо се од духа нашег предања, предања који су изражавали православни оци наше цркве и то подвижници, који су највећом врлином сматрали самопрекоревање. Према томе, не постоји ништа са чиме се не бих сложио у предавању. Ја бих волео када бисмо се мало више позабавили детаљнијом анализом разовојног тока етоса на истоку, зато што то мене јако узнемирава и брине и зато бих захвалио професору Јагазоглу и надам се да све што нам је рекао постане храна наше самококритике. Ми православни, укоревајући иноверне, заборавили смо да треба мало и да коримо себе. Толико за сада. Хвала.

Након свечаног ручка у Епархијском двору и вечерње службе у пожаревачкој Саборној Цркви, Симпосион је настављен у Великој сали Центра за културу у Пожаревцу, која је једина била потребног капацитета. Киша која је читав дан падала онемогућила је организатора да се сва предавања држе под ведрим небом — у порти Саборне Цркве, као што је било планирано, а велики број присутних наметао је потребу за салом, коју су нам пријатељи и браћа из Центра за културу уступили, као и прошле године за Симпосион, на чему смо им и овог пута дубоко захвални.

Једини, али довољно изазован и инспиративан предавач поподневног дела Симпосиона био је Високопреосвећени митрополит пергамски, Г. Јован (Зизиулас).

Симпосион поводом десетогодишњице службе епископа браничевског г. ИгнатијаНи овог пута не бисмо желели рећи више него што смо рекли тада, на месту уводничара, у наставку рада:

Питамо се да ли је уопште потребно нешто подробније говорити о Митрополиту Јовану, нашем вечерашњем предавачу. Имамо у виду, и то са поносом истичемо, да наша помесна Црква, мислим на СПЦ, предњачи у познавању и примени теологије Високопреосвећеног митрополита Јована. Број библиографских јединица, радова Митрополитових, који су преведени на српски језик, прелази цифру 50, чиме се, чини нам се, не може похвалити нити једна помесна православна Црква.

Митрополит пергамски је одржао предавање на тему Место и улога епископа у Светој Евхаристији, које смо са још већим задовољством пратили захваљујући преводу Преосвећеног Епископа новосадско-бачког, Г. Иринеја. На самом почетку, поздрављајући присутне, Митрополит пергамски је рекао:

Преосвећени свети Владико браничевски, пастиреначалниче ове богоспасаване Епархије, преосвећена браћо архијереји, учена господо професори, драги оци, браћо и сестре,

Данас ова помесна Црква, а са њом заједно и укупна Васељенска Црква, прославља десету годишњицу од хиротоније преосвећеног Владике браничевског у епископски чин. Дело које је у току ових десет година извршио Преосвећени познато је вама овде боље него било коме другом и стога није потребно да у овом тренутку опширније или аналитички ја о њему говорим. Оно што бих ја вечерас овде хтео посебно да нагласим јесте чињеница оног значаја који је Преосвећени придао, у свом раду и у животу Цркве, месту и положају Епископа у Светој Литургији. Узевши за повод овај допринос Преосвећенога Цркви, посебно литургијском животу Цркве, хтео бих да у овом свом вечерашњем скромном излагању предочим вама неколико богословских мисли, богословских размишљања, на тему места и улоге Епископа у Светој Евхаристији.

Богословски прецизно, историјски потврђено и филозофски истанчано, митрополит Јован (Зизиулас) предочавао нам је онтолошку позицију Епископа у Литургији:

Жеља ми је да у овом предавању развијем две тезе, две поставке. Прва, да покажем схватање Цркве о епископу као икони Господа Христа, и друга, да представим израз овог схватања у поретку вршења саме Свете Евхаристије. Обе посебно наглашавам у овом тренутку, управо због чињенице што је Преосвештени Јерарх у чију смо част окупљени, сабрани, у свом епископском делању учинио толико много по питању начина служења Свете Литургије, да би и тако приказао истину о којој смо почели да говоримо.

Уколико не схватимо значај који припада епископу као предстојатељу Божанствене Евхаристије, нећемо ни разумети зашто у нашем Предању, наш православни верни народ, иште благослов епископа за све што чини, чиме се бави. Онога часа када би наш народ, не дај, Боже, изгубио ту потребу, престао би да буде православан. Ово је веома озбиљна ствар. Православље поглавито зависи од ових, а не од других ствари и чињеница. У животу верника, у животу наше Цркве, Христос присуствује кроз (преко) епископа.

Елегантност закључка, који је сам предавач извео, и указивање на његове последице, потврђује зашто Митрополита Зизиуласа сматрамо „васељенским учитељем“:

Постоји на Светој Литургији много значајних елемената везаних за епископа, који изображавају, иконизују, долазак и успостављање Царства Божијег посредством Свете Евхаристије. Ограничићемо се на само неколико од тих елемената. Прво, улазак епископа. У древним Литургијама улазак епископа се поистовећивао са оним што данас називамо Малим Входом. Пре тог уласка, входа епископ се није налазио у храму, облачио се у скевофилакиону, затим је улазио у храм, а тамо га је чекао народ да га прими и поздрави као самога Христа. Отуда и појање песме „ходите, поклонимо се и припаднимо Христу“, за време входа, што је очигледно било пропраћено поклоњењем присутног народа архијереју, који иконички изображава Христа. Друго, седање епископа на горње место, трон. То је, као што смо видели, основна икона есхатолошког Христа на којој толико инсистирају свети оци тумачи Свете Литургије. Овде ваља приметити да само месни епископ седи на горњем месту јер је само он глава конкретне месне Цркве. Треће, проповед речи Божије, одмах после свештених читања из Светог Писма, јер, како нам објашњава Свети Максим, после тога све остало се врши у Царству Божијем где је проповед незамислива. Четврто, Велики вход доказује, такође, да је епископ икона Христова. Једино он, наиме, не узима учешће у Входу, тој свечаној поворци која носи Часне Дарове, него на Царским Дверима сачекује и прима Свете дарове од оних који их доносе. Као икона Христова он прима Дарове да би их узнео Богу и осветио. Овде је реч о једном христолошком акту по преимућству. Пето, молитву узношења (молитву свете Анафоре), која почиње речима „заблагодаримо Господу“, а завршава читањем диптиха, целокупну изговара предстојатељ сабрања, епископ, као јединствену и нераскидиву целину. Диптиси, који су некада сачињавали суштински елеменат Литургије, су двојаки: за покојне и за живе. Диптиси покојника имају на самом свом почетку помињање Пресвете Богородице, а диптиси живих помињање епископа („Најпре помени, Господе, преосвећеног епископа нашег…“). Ова чињеница показује да, без литургијско спомињања епископа, Литургија, у суштини, не постоји. Ту је реч о најважнијем елементу, који доказује да је Света Евхаристија епископоцентрични догађај у животу Цркве. Сви живи препознају епископа као своју главу и зато говоре „најпре помени, Господе, преосвећеног епископа нашег“. Одлучујући значај за валидност Евхаристије, зато, има правилно спомињање, управо у овом тренутку, имена канонског, месног епископа, или, пак, онога којем је он дозволио началствовање Светом Евхаристијом, по речима Светог Игнатија. На овом месту, у тренутку произношења диптиха, треба забележити да то представља суштаствени елеменат Свете Евхаристије, јер има непосредну везу са Евхаристијом као анамнезом, као сећањем и спомињањем пред Престолом Божијим у Царству Његовом. У томе страшноме часу Свете Анафоре, свештенослужитељ (литург) помиње све оне покојне и живе, које Црква жели да их се Бог сети у Царству Своме.

Симпосион поводом десетогодишњице службе епископа браничевског г. ИгнатијаЗавршавајући своје предавање — беседу, уважени Митрополит није пропустио прилику да још једном истакне важност увођења у живот свих ових начела, као и да захвали онима који су, чак и по цену неразумевања на које наилазе код других, некада и људи који исту службу врше, све учинили да овакав приступ буде „начин постојања“ евхаристијских заједница које им је Бог поверио. У том духу разумемо завршне речи Митрополита Зизиуласа: Ове малобројне и скромне мисли желео сам вечерас да поделим са вама и да и лично захвалим преосвећеном владици Игнатију, јер све ово што сам ја вечерас говорио, он не само да прима са вером и учи друге томе, него, нешто што је данас права реткост, чак и међу православним епископима, то и примењује у својој епархији. Нека му Бог дарује благослов и укрепљење на том путу на многаја љета!

Речи захвалности Високопреосвећеном „анђелу Цркве у Пергаму“, као увод у дискусију након предавања, уводничар је овако срочио:

Веома смо захвални Митрополиту пергамском на овом предавању, којим нас је још једном подсетио на чињеницу да је наше спасење, као и спасење читаве твари, условљено учествовањем на Светој Евхаристији, коју возглављује епископ као икона долазећег Христа Цара.

Упозоравајуће делују Митрополитове речи да наш приступ Литургији има егзистенцијалне последице. Инсистирање на онтолошком садржају иконе уопште и, посебно, Литургије као иконе Царства будућег века, опомиње нас колико је важно исправно служење Евхаристије. Упоређивање, пак, ове истине са тренутним стањем у свим Православним Црквама, па и у нашој помесној, отвара, засигурно, мноштво питања, па вас, зато, позивам да сада започнемо дискусију и искористимо присуство митрополита Јована, који је спреман да нам посвети још мало времена и одговори на ваша питања. Изволите.

Након овога, почела је веома интересантна и корисна дискусија, током које је Митрополит Зизиулас одговарао на питања свештенства и верног народа о началствовању Евхаристијом, заузимању Трона током „саслуживања“, о „саслуживању“ свештеника, уопште, о иконичности Свете Тајне брака, о икони и иконичности, опште говорећи, о онтологији иконе, подробније, итд. Ова заинтересованост за дубоку богословску проблематику, коју Православна Црква данас преживљава, а коју су показали сви присутни, улива наду у повратак „евхаристијског виђења света“, које је било и остало једино аутентично православно виђење живота, Цркве и Бога. Поново је пројављена свест да се ради о егзистенцијалним питањима и да смо сви као Црква призвани да се о њима запитамо и одговорно приступимо примени закључака у животу, тј. У Литургији.

У знак захвалности за спремност да дође у наш град и нашу Епархију и да са нама подели радост овог црквеног јубилеја, пред сам завршетак ове предивне духовне гозбе, модератор је, у име организатора, упутио речи захвалности, које су се односиле на предавача, митрополита Јована (Зизиуласа):

Током друге половине прошлог века, у Италији се стварала Енциклопедија XX века (Enciclopedia del Novecento). Планирајући одредницу Православље (Ortodossia), уредници су се обратили за помоћ римокатоличким теолозима са питањем: „Коме од православних богослова поверити писање тог чланка?“ Западни теолози су били једнодушни и одговарајући рекли да постоји један теолог о коме славни Yves Congar пише на најузвишенији начин. Јасно је, надам се, свима да се ради(ло) о нашем уваженом вечерашњем предавачу, митрополиту пергамском Јовану. Ако се неко од нас, случајно, питао зашто је избор пао на њега (и у поменутом и у другим случајевима), после синоћњег предавања у Београду и вечерашњег у Пожаревцу то више неће моћи да ради.

На самом крају, пак, опет у име свих присутних, закључили смо:

У једном свом интервјуу, митрополит Зизиулас врло упечатљиво је говорио о месту и улози православнее теологије данас и тврдио да је богословље служење Цркви, да не постоји себе ради, већ да има припремну функцију, усмерава, дакле, према Литургији.

Наше данашње окупљање је, адекватно томе, припрема за сутрашње литургијско сабрање у Саборној Цркви, када ће овај наш труд добити онтолошки, коначни, есхатолошки печат.

Позивајући вас на сутрашњу Литургију, приводимо крају вечерашње окупљање. У име организатора, Епархије пожаревачко-браничевске, захваљујем предавачима, гостима и свима вама који сте овде, молећи се, заједнички са вама, Господу да подари дуг живот нашем епископу Игнатију, чија је десетогодишњица службе повод нашег сабрања, желећи и њему и нама да заједно и што пре дочекамо Господа Славе.

НА МНОГАЈА ЉЕТА, ВЛАДИКО !!!

Симпосион поводом десетогодишњице службе епископа браничевског г. ИгнатијаЛитургија у Саборној Цркви у Пожаревцу заиста је представљала кулминацију и осмишљавање читаве прославе, која се полако приводила крају, који је, уједно, био прави разлог и циљ њеног вишедневног трајања.

Началствовао је Митрополит пергамски, а саслуживали су епископ Игнатије, митрополит Кирил и епископ врањски Пахомије.

Након Јеванђеља беседио је уважени гост из Бугарске, а на самом крају Литургије речи поздрава једни другима и сабраном верном народу упутили су сви епископи.

Митрополит пергамски је, говорећи о улози епископа у Цркви, и о делу на које је, према потребама Цркве постављен, између осталог, рекао:

Симпосион поводом десетогодишњице службе епископа браничевског г. Игнатија

Да би испунио ово дело, епископ од Господа добија посебну благодат, јер је људским силама немогуће извршити тако велико и тешко дело. Ових десет година архијерејске службе вашег владике, показале су да му је Господ дао изобилно благодат и силу, да би испунио све дужности у Господу. Ви сви знате његову љубав и бригу за ваше спасење. Ми остали знамо да је епископ Игнатије унапредио живот и велико дело не само ове Цркве, већ је у својој личности ујединио и представнике других православних Цркава. У овом духу заједништва свих православних, дошли смо и митрополит Варне, из Бугарске православне Цркве и ја из Васељенске патријаршије, да потврдимо да ваша љубав и заједништво са њим није само ваше, него да постојимо и ми други, који смо у љубави и заједништву са њим, такође.

Бог му је дао изобилно теолошко васпитање и образовање, да буде један од јерараха који ће пројављивати истину наше вере и Цркве. Ову мудрост као дар који је Владика добио од Господа желимо му да чува и узвисује на многе године, као и да унапређује заједницу и јединство Православне Цркве. Његова Светост Васељенски Патријарх, Господин Вартоломеј жели, преко мене, вашем Епископу да се још много година труди на њиви Господњој.

Симпосион поводом десетогодишњице службе епископа браничевског г. Игнатија

Ја сам лично веома благодаран Господу што сам Владику Игнатија упознао док је још био лаик, што сам присуствовао на његовом монашењу, учествовао на његовим рукоположењима за јерођакона, јеромонаха и епископа. Данас осећам посебну радост и љубав и да бих их изразио, предајем Вам, Владико, овај скромни поклон и позивам Вас да примите ову панагију и овај крст. Молим Вас да, носећи их, сећате се и молитвено спомињете мене, као и да испуњавате поверено Вам дело.

На многаја љета!

Захвалио се и митрополит Варне, Кирил, епископу Игнатију за све што је учинио, а посебно за његово богословље, које, као аутентично православно, почиње да живи и у другим деловима православне васељене. У знак захвалности и подршке у даљем раду, митрополит Кирил предао је епископу Игнатију икону Пресвете Богородице.

Симпосион поводом десетогодишњице службе епископа браничевског г. ИгнатијаПосле Литургије, сви гости су били на послужењу са окупљеним народом, након чега је почео свечани ручак, који је протекао, како и приличи хришћанским трпезама љубави, у радости и песми.

У поподневним и вечерњим часовима испратили смо већи број гостију (они који су остали служили су за Крстовдан са владиком Игнатијем у манастиру Манасија), пожелевши, на растанку, да се и даље окупљамо на евхаристијским слављима, којима ћемо освећивати простор и време, све док то, једном за свагда, коначно, не учини долазећи Господ наш Исус Христос.

Ђакон Златко Матић