RSS Новости:

Најновији број часописа „Саборност“ X (2016)
Промоција књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановић), Пожаревац, 2016.
Осмо епархијско такмичење у познавању Православног катихизиса, 2016.
Изашла из штампе књига „Хришћанство у вртлозима савремености“ аутора др Зорана Крстића
Изашла је из штампе дванаеста књига библиотеке „Приручници“
Изашао из штампе зборник еклисиолошких студија
Промоција књиге „Кнез Милош и Пожаревац“, Пожаревац, 2015.
Ново издање у оквиру библиотеке „Вечност у времену“
Објављен други део писане заоставштине епископа браничевског Венијамина
Састанак вероучитеља са Владиком, септембар 2015.

Презентација је израђена
са благословом Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског
Г. Игнатија

Пријава на e-mail листу (?)

19.12.2014. | Богословље » Богословски симпосиони

Двадесет година архијерејске службе епископа пожаревачко-браничевског Игнатија

Многољетије у извођењу хора Саборне цркве, Пожаревац - диригент Ђорђе Јанковић

Од 17. до 19. октобра 2014. године, катедрални град Пожаревац и читава Епархија браничевска били су домаћини велике прославе једног црквеног јубилеја, двадесетогодишњице епископске службе владике Игнатија. Као што смо учинили и пре десет година, прослављајући претходни јубилеј наше помесне Цркве и нашег првојерарха, и овај пут смо покушали да духовном гозбом представимо различите аспекте живота и рада нашег владике и наше Епархије, а посебно теолошки и пастирски. Зато смо и организовали међународни богословски Симпосион, на тему Црква као икона Свете Тројице. Учесници симпосиона били су: митрополит пергамски, г. Јован (Зизијулас), током нашег вечерњег сабрања, и протојереји-ставрофори проф. др Зоран Крстић и Стаматис Склирис, као и цењени професори др Ненад Милошевић и др Ставрос Јагазоглу, у преподневној сесији.

Отварајући рад Симпосиона, који је одржан у цркви Свете Петке у пожаревачком насељу Бусије, домаћин, владика Игнатије је рекао:

Ваше Високопреосвештенство, драги у Христу брате митрополите пергамски цариградске патријаршије, драги Оци, драга браћо и сестре:

Бог открива себе људима у историји. Бог који нам се открива јесте Света Тројица, зато се Бог открива у историји као Црква, као заједница, и то као заједница посебног типа, заједница љубави и слободе, у којој један не постоји без многих и многи не постоје без једног. И када говорим о откривењу Божијем у Христу и ту, пре свега, под Христом подразумевамо Цркву. Стари завет сведочи о Христу као заједници, као Цркви, која је једна и многи. Тачније, један Христос или Месија се у Старом завету поистовећује са заједницом многих. У Новом завету Црква се пројављује у Литургији, тачније, она јесте Литургија. Педесетница је литургијско сабрање у коме се открива Бог као Света Тројица. Структура Литургије је јерархијска, у њој један не постоји без многих, као што су и многи садржани у једном. На овај начин Литургија, односно Црква, открива у историји Свету Тројицу, тројични начин постојања Бога Оца, Сина и Светог Духа.

Бог Отац је узрок Сину и Духу. Син и Дух не постоје без Бога Оца. Он је Отац Сину и Духу, што ће рећи узрок њиховог вечног постојања, док је Отац незамислив и непостојећи без Сина и Духа, јер, по речима Светог Григорија Богослова: Бог је вечни Отац, зато што вечно има Сина, јер ако нема Сина, коме је Отац. Међутим, Бог не открива своју природу, већ свој начин постојања, постојања у слободи и љубави, нудећи га људима у личности Сина, као њиховог начина постојања, као једини могући основ постојања у коме ће се све у свему преобразити, односно, у коме ће све у свему бити Бог — по речима апостола Павла. У томе и јесте спасење за људе и сву творевину, у њиховом божанском начину постојања у Христу, а то је Црква. Црква је једино место спасења. По речима Светог Кипријана Картагинског: Extra Ecclesiam nulla salus, и то не само узимајући у обзир Цркву као институцију, већ, пре свега, као нови, божански, начин постојања људи и творевине.

Овим скромним мислима, желео бих све да Вас поздравим, посебно наше госте из братске Јеладе и све Вас присутне и да пожелим да овај наш теолошки скуп, теолошки сабор, буде на изградњу Цркве. Црква је незамислива без теологије — нажалост, то данас многи не схватају. Теологија се темељи на историјским догађајима откривења Бога, које тумачи и које чува. Зато је Литургија незамислива без Писма, које описује историју Божјег откривења и догмата, тј. Символа вере.

Још једном, добро сте дошли и нека је благословен овај наш скуп!

Живели на многаја љета!

Затим је модератор сесије, протођакон Златко Матић, додао:

Високопреосвештени и Преосвештени Архијереји, учена господо професори, пречасни оци из презвитеријума епископâ Српске Православне Цркве, најдража у Христу браћо ђакони, преподобни монаси и монахиње, цењене даме и господо, браћо и сестре,

Поздрављам вас у име организатора, Епархије браничевске, Управног одбора и Одбора за просвету и културу наше Епархије и желим срдачну добродошлицу на богословски симпосион на тему Црква као икона Свете Тројице.

Ако је тачно да свако наше сабрање богословског карактера треба да искористимо како бисмо преиспитали сопствени еклисиолошки статус, јер је богословље, као што смо чули, служење Цркви, тим пре је околност једног јубилеја прилика да уочимо конкретне историјске изазове, које пред Цркву поставља нова социополитичка, економска, екуменска и теолошка ситуација. Век за нама је справом назван столећем еклисиологије, али као да се, већ почетком овог века, уочава несклад, несразмера богословских истраживања и закључака и могућности да широко црквено тело те закључке реципира и актуелизује у животу. Данас ћемо се у основним цртама позабавити овом темом, у чему ће нам свесрдну помоћ поружити наши цењени гости и предавачи.

О томе какав је социјални, политички и историјски миље у коме треба објавити или преиспитати поменути став тријадолошке еклисиологије, говориће нам данас протојереј-ставрофор, професор др Зоран Крстић, ванредни професор Православног богословског факултета Београдског универзитета, ректор Крагујевачке богословије. Будући да је отац Зоран пријатељ, учитељ и драги гост нашег града и наше Епархије, нема потребе да га посебно представљамо, па хитамо да му предамо реч.

Драги наш оче ректоре, изволи!

У свом предавању о. Зоран је покушао да одговори на питање, које је и наслов његовог излагања (Могућности хришћанског теолошког мишљења у постмодерности): да ли је данас уопште могуће теолошки промишљати одређене проблеме са хришћанских позиција због врло јаких и често неприметних наноса менталитета постмодернистичке религиозности. После почетног наглашавања тешке позиције хришћанског теолога, даје се увид у европске секуларизацијске и десекуларизацијске процесе и „повратак светога“ у јавну сферу. Тај се увид остварује резултатима истраживања религиозности, како у Европи, тако још детаљније кроз резултате најновијих истраживања религиозности у Србији. О. Зоран сматра да постоје одређени разлози за оптимизам, уколико се пореди садашња ситуација са ситуацијом од пре неколико деценија, али да, генерално, морамо бити врло опрезни у сопственом оптимизму. Постмодернистичка религиозност не значи повратак на традиционалне форме религиозности, па чак не значи ни повратак традиционалним европским црквама. Као карактеристике те религиозности, он наглашава неинституционалност и нарцисоидност, уз постављање питања какав нам се бог вратио. У закључним размишљањима се наглашава да савремена ситуација намеће питање о Богу као основно теолошко питање, али и да теологија не треба да буде само говор о Богу, већ Божији говор релевантан за конкретну људску егзистенцију.

Након предавања проте Зорана Крстића, модератор је навео:

Као и обично и овај пут нас је прота Зоран Крстић, на методолошки заокружен начин, упутио на истину изузетног искушења теологије у савременом плуралистичком друштву. Његово излагање нас подсећа на ону метафору теолога који има дивни плашт Средњег века — кога сви гледају, али кога нико не слуша, нити чује. Како се снаћи у таквом конгломерату религијских понуда, пред реалношћу празних Цркава, једно је од питања нашег предавача. Закључујемо да то, очигледно, не можемо успети причом о Богу уопште, о божанству уопште него, закључује наш предавач, а и ми са њим, да нам овде треба тријадолошка еклисиологија, да треба понудити тројичног Бога човеку постмодерности.

Пре него што је дао реч следећем предавачу, протођакон Златко Матић је најавио:

Сада, према предвиђеном програму, реч дајемо професору др Ненаду Милошевићу, редовном професору нашег Богословског факултета у Београду, дугогодишњем учитељу многих генерација наших студената, који у њему нису видели само наставника литургијске групе предмета, него и учитеља молитве и богослужења и то све у веку који негира и поклоњење и жртву.

Уважени господине професоре, драги Ненаде, изволи!

Своје речи учесницима симпосиона, након искрених честитки организатору и епископу Игнатију, чији је заједнички јубилеј повод сабрања, проф. Милошевић је конципирао тако да могу одговорити на питање нашег учествовања у Анафори, Евхаристији и животу Бога, Свете Тројице. Смисао, као и значење појмова узношење (анафора — ἀναφορά) и приношење (просфора — προσφορά), али и других литургијских термина (предложење — πρόθεσις, проскомидија προσκομιδή, па и евхаристија — εὐχαριστία), заступљених у евхаристијским литургијама источне литургијске породице, и даље је вредно истраживања, тврди наш предавач. Циљ његовог предавања је покушај сагледавања различитих аспеката истог догађаја који се дешава у Анафори, без обзира на њену структуру. Иако видно неистакнут моменат који би указивао на Вазнесење (асцендентна епиклеза), у Византијским Литургијама се, истицањем десцендентне епиклезе, не оставља простор за рашчлањавање догађаја из икономије спасења, јер је сада Христос исти и Васкрсли, и који се вазнео на Небо, и којим се верни причешћују. Јасним истицањем да се претварање светих Дарова врши силом и дејством Светога Духа истовремено се означава и Васкрсење и Вазнесење и Педесетница, поучио нас је г. Милошевић.

У виду краће анализе одслушаног предавања, модератор је истакао:

Истраживање рукописа, мукотрпан посао који литургичар чини ради другога и за другога, нудећи материјал за систематску процену, изузетан је израз богослужења, односно богословља као служења. Богословље, надаље, није ништа друго, до у реч преточено искуство општења са Оцем у Духу и истини. Предавање професора Милошевића, које смо управо саслушали, достојан је пример опитног богословствовања. Своју реч на тему Анафора — узношење или приношење, након филолошке историјске анализе, наш професор закључује цитатима који утврђују Евхаристију као благодарење вечној Тројици и потврђује да то сви типови Литургије садрже.

Хвала, још једном, професору и учитељу нашем, у име свих присутних.

Затим је додао:

Настављамо, представљајући цењеног професора Ставроса Јагазоглуа који је, са радошћу то подвлачимо, био наш гост далеке 2004. године. Још увек се сећамо његовог блиставог предавања на тему Отуђеност етоса од вере, оне критике западног усиолошког приступа животу и богословљу, који се пренео и на Исток. Након Ставросовог предавања, митрополит Јован пергамски нас је још тада позвао да речи професора Јагазоглуа постане храна наше самокритике. Очекујући још једно предавање које ће нас поново позитивно испровоцирати у размишљању и реакцији, као што је било пре десет година, а његова данашња тема Криза саборности — бирократско схватање Еклисиологије и проблем заједнице и саборности Цркве данас је заиста таква, молимо професора да узме реч.

У свом блиставом обраћању, проф. Јагазоглу је отворио питање еклисиолошке кризе православља. Тврди да један самокритички осврт на еклисиолошко стање савременог православља, не може да се не бави често приметним недостатком еклисиолошке самосвести, новијим феноменом аутокефалије етничких (националних) Цркава, аутаркијом (самодовољношћу) одређених локалних Цркава, интровертношћу и изолационизмом, фрагментираношћу, а повремено и антагонизмом између православних јурисдикција.

Након овако изазовног прегледа стања наше Цркве, модератор је, захваливши професору и госпођи Јелени Касапис на детаљном преводу, додао:

Ја рекох у уводу да ће бити изазовно и провокативно предавање и, заиста, поменуте су реалности као што су: недостатак црквене или саборне свести, проблем етнофилетизма као самодовољности, губитак екуменског духа, фундаменталистичка настројења, црквени конзумизам, јуридичка квази-црквеност. Заиста, свим овим својим приступима и оваквим анализама, видимо да се много тога непредањског увукло у наше разумевање Цркве и живота, о замени харизма служби једним колективним службеничким организмом, колективом, боље рећи, који нема везе са евхаристијским животом Цркве, зато је професор констатовао да постоји бирократска, административна или институционална еклисиологија која је у сукобу са живом еклисиологијом, која уравнотежује христологију пневматологији.

Сагласност у анализи професора Ставроса и оца Зорана говори о изазовном проблему сведочења теологије данас, што нас поново упућује на православну светоотачку тријадологију и на њене егзистенцијалне последице у дијалошкој пројави у свим круговима разговора данас.

Хвала још једном господину професору.

Затим је најавио последњег предавача преподневног дела нашег рада:

Нашег драгог пријатеља, оца Стаматиса Склириса, заиста не желим посебно да представљам. Све што бих рекао, било би штуро и бледо, посебно у овој Цркви, у којој се он представио и нама и Будућем веку овом фреском изнад нас, која је много испред нас, која нам сведочи његов уметнички и богословски таленат, фрескописом који нас враћа истини да Црква јесте икона и то баш Свете Тројице. Да не бих дужио, оче Стаматисе, изволите, представите нам Око Пантократора, јер тако је предавач насловио предавање које нас очекује.

Отац Стаматис је говорио о иконичном изражавању и описивању неописивог и Неописивог. Развој те општељудске потребе, предавач прати кроз историју и тако долази до хришћанских портрета и икона. Посебну пажњу посвећује икони Сведржитеља, проучава различите приступе и изразе уметничког литургијског доживљаја Господа заједнице и представља примере, који указују на есхатолошки смисао православног иконописа.

На речи похвале наше помесне Цркве, које је о. Стаматис изговорио на почетку свог предавања, протођакон Златко је „узвратио“:

Хвала, оче Стаматисе, хвала на предавању и хвала на оној уводној похвали браничевској Цркви. Тако о другоме и о другој локалној Цркви говори човек који љубављу гледа и који превиђа све наше мане. То је поглед теолога и црквеног уметника, поглед из будућности, из наше вечне заједнице у животу Свете Тројице. Ту неизразиву реалност, како сте говорили у предавању, ми иконолошки представљамо Евхаристијом, Црквом, али и у Евхаристији и у Цркви, зато захваљујемо још једном.

Затим је и закључио преподневну сесију:

Овим ми приводимо крају наше преподневно дружење. Остаје ми само да Вас подсетим да ћемо вечерас, у 17h, овде служити вечерње. Након тога ће нам се обратити митрополит пергамски својим предавањем, а једна завршна, заједничка дискусија предвиђена је, после тог предавања. Тиме ћемо симпосион привести крају, у правом смислу речи, заокружићемо једним малим коктелом испред — надам се да ћемо тамо и продужити дискусију, а сутра, овде, на истом месту, у овој Цркви, служимо Свету Литургију и тиме ћемо, надам се, крунисати наше сабрање и данашње и сутрашње. Ја свима, посебно нашим предавачима, од срца захваљујем што смо били заједно, што су нам донели такву радост и све вас поздрављам и желим пријатан дан до вечерас у 17h.

Након предавања, сви учесници симпосиона уживали су у поставци изложбе уметничких фотографија на тему Десет векова светлости Браничевске епархије, коју је организатор, Одбор за просвету и културу Епархије, приредио у сарадњи са Историјским архивом Пожаревца, чијем руководству овом приликом срдачно захваљујемо.

Вечерња сесија симпосиона, којом је руководио епископ западноамерички, г. Максим (Васиљевић), започела је после вечерње службе. Једини предавач био је митрополит пергамски Јован, који нам је говорио на тему односа Цркве и Свете Тројице.

У свом говору, митрополит је изнео став да у последње време и православни теолози оспоравају сваку повезаност Тајне Цркве са Тајном Свете Тројице. Велики оци Цркве, као што су Свети Игњатије, Свети Максим, али и целокупно божанствено богослужење наше Цркве, иконички повезују Цркву са Богом. Свети Максим, следујући Светом Дионисију Ареопагиту, посебно наглашава да суштина Божја ни на који начин не може да се иконизује у творевини. Тумачећи ово, Свети Максим налази иконичност те Тајне у триптиху: γέννεσις–κίνησις–στάσις, који карактерише творевину. У личности Христовој, сапостоји цела Света Тројица. Према Светом Максиму, присуство Бога у творевини се не може изразити у оквирима analogia entis, као ни разумским покретом онога који означава ка ономе што се означава, већ само оним што Свети Максим назива σύμβολον, или τύπον. Црква сматра да је Света Тројица свагда присутна у творевини, захваљујући присуству ипостаси Сина у твари. Присуство тројичног Бога у Цркви, кроз символе и иконе, последица је космолошких димензија христологије. Еклисиологију не можемо схватити без тријадологије.

Предавање нашег митрополита изазвало је живу дискусију у коју су се укључили и остали предавачи и учесници сабрања.

Сутрадан, у недељу 19. Октобра 2014, на дан Светог апостола Томе, служили смо свету архијерејску Литургију, такође у Цркви Свете Петке. Началствовао је митрополит Јован (Зизијулас), а саслуживали су му епископи: врањски Пахомије, шумадијски Јован, западно-амерички Максим, стобијски Давид и пожаревачко-браничевски Игнатије, више од тридесет свештеника (међу којима и декан Православног богословског факултета УБ, протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић) и ђакона и више стотина лаика. Након прочитаног Јеванђеља, владика Игнатије се обратио сабрању. Његову беседу преносимо у целини:

У име Оца и Сина и Светог Духа.

Ваше Високопресвештенство, љубљени ми у Господу митрополите Јоване,

Ваше преосвештенства, владико врањски Пахомије, шумадијски Јоване, западноамерички Максиме, стобијски Давиде,

драги оци, драга браћо и сестре,

Данас имам посебно задовољство да пред својом браћом и саслужитељима, пред вашим лицем у литургијском слављу, поздравим браћу архијереје, браћу свештенике и све вас поздравом, који у себи носи много наде и све оно што је заиста човеку и читавој творевини једино потребно — поздравом Христос Воскресе!

Господ нам је, дошавши на свет и поставши човек, дао живот, баш као што је и рекао: „Дођох да вам дам живот и то у изобиљу“. Ми обично, јер нас друге бриге муче, заборављамо на тај велики дар, дар живота, дар постојања, који нам Господ дарује кроз крштење и сједињење Духом Светим са Њим. Понекад наш живот буде тако тежак па се жалостимо, јер заборављамо овај велики дар Божји и обећање, које је већ испуњено у Њему, јер је Он васкрсао из мртвих и тако отворио пут сваком телу ка васкрсењу.

Господ нас је створио по лику своме. Као што смо се у ове дане на предавањима осврнули на тему Цркве Божје, која је икона Свете Тројице, подвлачимо зато да свет носи обличје Божје и указује на присуство Божје у њему. Зато желим да вашој љубави данас мало појасним ове речи из Јеванђеља које нам је Господ упутио, говорећи: „Чините добро и непријатељима својим и дајте не чекајући да вам се врати“. Од нас се очекује да чинимо више од осталих, да љубимо и непријатеље своје, јер Господ љуби све нас, да будемо милостиви, јер је Господ наш милостив.

Овиме се показује, драга браћо и сестре, да смо позвани да пројавимо лик Божји у нама, нашим начином постојања и сопственим живот. Управо је пројава Божјег лика у нама када се уздигнемо изнад природних закона и пројавимо нашу слободу коју нам је Господ подарио. Дакле, да слободу своју пројавимо као љубав према другоме. Љубав увек треба да буде израз слободе, као што и слобода треба да буде израз љубави. Природно је, као што каже Господ, да волим онога који воли мене, да чиним добро ономе ко мени чини добро. Али је изнад природе да чиним добро ономе ко мени чини добро, да волим оног ко мене мрзи. То, пак, није ништа против природе parafisi, као што каже велики богослов, већ је iperfisi натприродно, у смислу да на овај начин показујемо да смо иконе Божје. Те речи Господ упућује и апостолу своме Томи, кога данас славимо, када му каже: „Дођи Томо, види и опипај и не буди неверан, већ буди веран“. Тома заиста, након тога, каже: „Господ мој и Бог мој“. Господ њему, ипак, тада каже: „Блаженији су они који не видеше, а повероваше“. Поново, дакле, Господ тражи слободу, да се уздигнемо изнад природе и таквог начина постојања и да верујемо у нешто што не видимо. Оно што видимо, то нас на неки начин приморава и не можемо да одрекнемо. То није никаква слобода. Када, пак, признамо нешто да постоји што не видимо и упркос свим тим природним законима, тада показујемо лик Божји у себи, оно божанско. Господ нас таквом љубављу љуби, јер је прво Он нас заволео. Ми смо погрешили и одбили његову љубав и заједницу. Упркос томе. Он нас поново воли и, иако га разапињемо, Он нам поново дарује живот. То је љубав.

То се свакако може и у искуству видети, јер се не ради само о теорији, поводом које би се неко питао како је то могуће, зар је могуће. Могуће је, дакле, да волите некога иако он вас не воли. То искуство имамо сви. Не да нас неко воли због нечега што смо му учинили. Ту љубав ми поштујемо, али знамо да је мањкава. Али ми желимо да нас неко воли ни за шта. Да нас воли онако, зато што жели да нас воли, а не зато што смо му нешто учинили. Дакле, видите, у нашем искуству постоји та пројава Божјег начина постојања и ми смо заквашени божанским начином постојања. Оно што нас, и поред свих наших слабости, чини иконама Божјим, јесте улазак у литургијску заједницу, након крштења. Све ово су слике и предокуси, али у литургијској заједници, где се поистовећујемо са самим Сином Божјим, постајемо синови Божји и иконе Иконе, будући да Оци називају Сина Иконом Оца. Ми смо сада иконе Иконе, иконе у Христу.

Зато смо сигурни у наше спасење. Наше спасење је осигурано, јер се у Господу спасавамо, Он нас спасава. Наравно, Он неће без наше дозволе, Он неће без нашег пристанка и слободе, увек нам омогућује да слободно изјавимо да ли хоћемо да нас спасе или не. Свети апостол Павле говори да ће на крају Господ све привести Оцу. Али Свети Максим Исповедник додаје на те речи апостола Павла, још и то да ће се то десити са онима који желе да буду приведени. Све то, опет, потврђује велики дар, по коме смо ми иконе Божје и разликујемо се од свих живих бића — дар слободе. Њу нам Господ никада неће укинути, јер нас она чини иконом Његовом и човеком. Када се слобода пројави као љубав према другоме, као заједница са другоме, схватамо љубав, као предокус вечног живота. Она носи тај залог вечног живота и спасења.

Да сте живи и здрави и благословени!

Хвала вам што сте данас дошли да заједно служимо и да пред лицем Божјим, у Сину Његовом, будемо још једном помиловани у векове векова!

На крају Литургије, сабраној заједници обратио се митрополит пергамски и рекао:

Драга у Христу браћо,

Господ наш, у јеванђељу, упоређује себе са преподобним пастиром и наводи неке карактеристике тога пастира. Каже да се добар пастир стара за храну својих оваца, зна сваку овцу своју и зове је по њеном имену. Тај добри пастир је Господ наш Исус Христос — пастир који душу своју полаже за овце своје. Он нас све познаје по имену. Он се стара за храну нашу, тако да бисмо живели вечно и он је тај који се жртвовао за нас.

Али у Цркви је, драга, љубљена браћо, Господ поставио икону своју — пастире, епископе. То су они пастири и епископи који поштују стадо своје, који речју својом воде паству своју, старају се за храну својих верних и штите их као овце, да не би вук ушао и поклао их. Епископи хране паству своју крвљу и телом Господа нашега Исуса Христа, на Светој Литургији, коју смо и данас служили. Ови добри пастири имају заједницу љубави са сваким од своје пастве и, ако је потребно, жртвују и живот свој за свакога од своје пастве.

Ето, такав добар пастир је, љубљена браћо, и Његово Преосвештенство Епископ браничевски Господин Игнатије. Он је тај који вас већ двадесет година учи и који вас управља речју Божјом — храни вас телом и крвљу Господа нашег Исуса Христа, све вас познаје и зове по имену, утврђује свакога који долази овде. Наиме, очигледно је то колико је ваш епископ лично везан за свакога од вас и да не би пожалио дати живот свој за вас. Сви смо дошли овде да овог доброг епископа и пастира, вашег епископа Игнатија, испоштујемо и почаствујемо, да му захвалимо за сав његов допринос.

Вас, владико, потребује овај паства, али и цела Црква Божја!

Браћо, епископ Игнатије је један врло угледан епископ, јерарх Цркве Божје. Он је стуб Цркве, и то не само ове помесне Цркве, већ је и стуб целе Православне Цркве и веома јој доприноси.

Видим да овог доброг пастира, вашег епископа, којег вам је Господ послао, сви поткриљујете љубављу и поштовањем. Ви сте пример помесне Цркве и молим се да вас Господ сачува свагда уједињене око вашег епископа — да га волите и поштујете као што он вас љуби. А, тада, будите сигурни да ћете имати благослов Божји. Наиме, молитва епископа се стара за то, да вас у тешким моментима вашега живота, благодат Божја чува и закриљује.

Но, љубљена браћо, наша Црква нема само потребу за добрим јерарсима и клирицима који брину о пастви, него има и потребу за добрим учитељима, који уче и поучавају нашу теологију, јер без теологије Црква не може да живи. Јер, љубљени моји, Црква ће само теологијом моћи да нађе прави пут у историји и зато је тако потребује.

Наш љубљени брат Игнатије је један од познатијих теолога наше свете Цркве. Као што знате, он не само да предаје на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, већ и, будући да је у целом свету познат као добар теолог, учествује у теолошком дијалогу са другим, инославним Црквама.

Између осталог, данас сам међу вама и због тога што желим да изразим своје дубоко и лично поштовање према преосвећеном слављенику, који и мени помаже да теологију учврстим у Цркви и који, на тај начин, учвршћује Васељенску патријаршију, која се труди да уједини Православље и да доведе Православну Цркву у дијалог са осталим неправославним Црквама.

Имам, стога, заповест да, у име Свенајсветијег Патријарха цариградског Господина Вартоломеја, изразим према вашем часном јерарху честитке и љубав, јер он има велику љубав према Православној Цркви и свагда се труди да има добру сарадњу са нама.

Сви пратимо и знамо да за српски народ пролазе и долазе тешки историјски тренуци, увек, па и данас. Хоћу да вас уверим да смо с вама — сви православни народи — молитвом и љубављу. Желим да вам кажем да сам сигуран да историјом управља Господ, а не људи. Ако предамо себе у наручје Божје, вољи Божјој, нема потребе да се бојимо.

Ваше Преосвештенство и драги брате у Христу Игнатије, моја љубав према Вама је лична и од Бога. Знам Вас још док сте студирали и радили докторску дисертацију. Имао сам тај благослов да будем на Вашој хиротонији за епископа и све ове године, свако општење међу нама, било је благослов за мене и радујем се да Вам је дао Господ да напуните двадесет година архијерејске службе. Дозволите ми да заокружим и да дам оцену, да сте за ових двадесет година, ову помесну Цркву у Браничеву, уредили, учврстили и унапредили у сваком погледу, о чему сведочи пуноћа Цркве Божје овде, у овом светом храму данас.

Молим се Господу да Вам да многаја љета у служби Цркви Божјој, јер Црква, заиста, има велике потребе за епископом као што сте Ви и ми се учвршћујемо Вама. Тежак је Ваш посао, а као што проказује двадесетогодишња служба Ваша, благодаћу Божјом, Ви то чините на радост Божју и то препознаје Ваша паства.

На многаја љета драги брате у Христу!

Да Господ чува са Вама и Ваш Народ Божји — тако поштовани народ, верујући народ и његову Цркву, а такође, и мученички народ!

Господ са Вама да буде на многаја љета!

Након ових речи, чули смо и нашег епископа, који је рекао:

Хтео бих да се, у име свих вас, овдашњег Народа Божјег, захвалим, пре свих, нашем уваженом госту, љубљеном митрополиту пергамском Јовану, што нас својом љубављу увек прати и што се моли Господу за нас, и што се радује нашим радостима, али и што тугује када је нама тешко, када смо у невољама.

Увек су нам потребне молитве свих Цркава, а посебно молитве њихових поглавара, њихових пастира, епископа. Ви сте сви сведоци, за ових двадесет година, да смо, заиста, ту љубав уживали и да нам је, посебно наш митрополит долазио и у тешка времена да нас подржи, да нас поучи, да нам дарује још понешто из своје богате ризнице знања и благослова коју има од Господа; да делимо ону наду, ону љубав коју он има према Господу и коме се и он нада. То нас и, увек, некако, подигне и оснажи, јер, заиста, његове речи су увек биле речи живота. Он никада није говорио неку празну филозофију. Све ово говорим у ваше име, јер кроз разговоре са вама знам да смо се по овом питању слагали — митрополит сваки пут речима загреје наша срца, тако да сви кажемо: „Е, ово је, заиста, наша вера!“.

Желим додатно да се захвалим митрополиту због тога што знам да је за њега овај пут био тежак и да он има много обавеза. А то знам због тога што сам тридесет и више година са њим и знам да је сав тај труд који он улаже огроман за човека, не само телесно, већ и душевно. Наиме, он је човек који носи болове који настају онда када желите нешто најбоље, када желите да се жртвујете за другог, а када други узвраћа мржњом и непријатним стварима. Али ја увек, митрополита некако желим да утешим — мада сам и нисам нека утеха — па му кажем да је дело које чини велико. Подсетим га на то да и Свето писмо говори о томе да историја разапиње и убија све пророке Божје, и пророк и не може другачије проћи у историји, те нам не преостаје ништа друго, до да носимо ту муку. И хвала Богу што он то носи.

Хтео сам да поздравим и другу браћу моју, овде присутне владике Пахомија и Јована, са којима се дуго познајем. Они су ме, на крају, и изабрали за владику. Они су старији од мене. И, наравно, нису се много усрећили са мном, али Господ отприлике тако и говори: То је то што има, нема ништа боље.

Са владиком Јованом ме везује дуга историја заједништва и љубави. Ми смо још у школи били заједно. Он је био одличан ђак, за разлику од мене, који сам ту, тако, некад био одличан, некад врло добар. Он ми својом љубављу и својим монашким животом често помогне и понешто дода — јер, ја нисам живео у манастиру, а он јесте, тако да је његово манастирско искуство увек драгоцено чути. Али, увек се ту уједињујемо, у Светој Литургији. Монашки и обични живот добијају свој смисао у Светој Литургији, у којој остварујемо јединство.

Хвала им, дакле, на њиховој љубави!

Ту нам је и драги владика Максим из Западне Америке, са којим се, такође, дуго година познајем у љубави. Но, за разлику од претходног случаја, будући да сам старији од њега, ја сам био међу онима који су га изабрали за епископа — био сам за то, јер сам мислио, а и сада мислим да је он, заиста, достојни јерарх. Ето, ја се у њега надам, јер, такво је време, да наша Црква помесна, али и уопште, као што то каже митрополит, наша читава Црква, веома потребује теологе, потребује људе богослове, који знају да богословствују. Црква је одувек имала потребу за теолозима, али, чини ми се да су нам они данас потребни више него икада. Господ је Преосвећеном Максиму, промислом својим наменио да оде у Западну Америку. Имао сам прилику да будем његов гост и тада сам видео својим очима, и сведочим вам оно што сам вам и раније пренео, да је владика Максим сабрао народ тамошњи у Цркву, тј. направио је заједницу са њима. Људи су у Америци били навикли да буду мало удаљени — што због великих пространстава, што због тога што су дошли из различитих крајева — али, он их је оцерковио. И не само то, него је успоставио заједницу љубави и са другим православним јурисдикцијама, односно епархијама, како и иначе треба да буде Православље — заједница многих. Коначно, од велике важности је и то што је отворио своје срце и пружио своју руку и онима који су из тога света, и то је учинио теолошким путем, тј. дао им је реч теологије.

Тако, када ме је позивао да дођем, ја сам му говорио: „Брате мој, Максиме, шта ћу ја тамо, у Америци? Далеко је то за мене. Стар сам човек и немам шта тамо да тражим, међу тим народом…“. Но он се мало љутио због тога, па ми је указујући на један други моменат, говорио: „Зашто ми такве ствари говорите? Немојте ми говорити да то није Народ Божји! Сви су они Народ Божји.“ Видео сам да је био у праву, јер је заиста тако као што је говорио. Не можемо ми никога одбијати. Сетимо се како је Свети апостол Петар имао дилему о томе да ли да иде Јелинима да их крштава. Но, Господ му је, просто, говорио: „То је мој народ, тамо те шаљем, јер сам ја за свакога од вас страдао“ — Господ је заиста страдао за свакога од нас.

Ту нам је и владика Давид, из сада мученичке Македоније. Говорим мученичке, и веома ми је жао што је то тако. Они су, тамо, гоњени од људи који не знају баш много о Цркви. Заслепљени су национализмом, а не знају да би много боље било да се тај народ узда у Цркву, у Господа, јер је то пут отварања. Наиме, то је оно што Господ каже: Ко хоће душу своју да сачува — изгубиће је, а ко је изгуби — сачуваће је; што значи: ако се стиснеш и мислиш да си сам себи довољан, мислиш да си се на неки начин обезбедио и да си због тога, сада, сигуран, те не дозвољаваш да други уђе ту код тебе, да ти буде близу, поред тебе — тада ћеш се изгубити, тада ниси ништа; али, ако се отвориш према другом, без обзира што тај други можда и није увек по твојој вољи, тада ћеш сачувати душу своју. То је наш живот, живот заједнице — отвореност према другима. Но, у Македонији је тешко бреме, сада… Али, даће Господ да буде добро!

Сећамо се, увек, и архиепископа охридског и митрополита скопског, Блажењејшег Јована, који је сада у затвору. Он ми је био ђак. Не знам да ли је прилика да сада о овоме говорим, али то ми је жива рана. Ви знате да љубљеног брата архиепископа Јована помињем на свакој Литургији… Да сви ми страдамо и да смо утамничени, то би се некако и претрпело. Али, није тако, него смо сви на слободи, а један је у затвору — лакше бих претрпео да сам ја на његовом месту. Зато, молим Господа, да има ово у виду и да помогне! Он зна путеве и зна зашто је то добро — наиме, видимо да сва ова мука већ даје плодове, јер се буди савест тамошњих људи, почињу и они да увиђају да је истинска Црква, у ствари, страдајућа Црква… Господ ће дати да буде добро! Захваљујем, дакле, владици Давиду, који је мој брат и саслужитељ и молим га да пренесе поздраве свој нашој браћи у Македонији.

Хвала свима вама који сте данас дошли!

Оци, ви сте увек самном. Вас не треба да хвалим. Знате да без вас не могу, а, сигурно, не можете ни ви без мене. Једно смо Тело. Нећу да вас хвалим, јер то не приличи када имамо госте, ми смо домаћи, а гости су нам испред свега. Не сумњајте у то да се радујем сваком сусрету са вама, јер заједно водимо Народ Божји — наше упориште, нашу снагу и извор нашега живота — јер без Народа нема Цркве и без Народа не може бити ни епископа, ни свештеника, нити било кога. Хвала вам што се са мном мучите у овој служби. Но, да знате, на крају ћемо видети да је сва та наша служба била благословена и добра: Господ ће исправити оно што није било добро, а важно је да имамо жељу да идемо за Господом и да будемо са њим, да будемо ту.

Патријарх ми, увек, говори како ја, ето, нећу да идем на другу епархију. Потребе, заиста, јесу такве и никада нисам говорио против своје браће архијереја што мењају своје епархије — шаље их Црква, јер је то потребно. Но, ја сам увек у себи говорио: како ћу сада оставити тај народ и ићи на другу страну? Наиме, то би ми тешко пало. Једно би било да сам са вама један или два дана, али када сте двадесет година са конкретним људима, није лако отићи у другу средину. То би било као када човек оставља сироче, па се пита коме ће га, тада, поверити и ко ће се и како о њему бринути. Свакако, Господ се стара! Односно, и неки други владика који би дошао, исто тако, икона је Божја — сам Господ међу нама!

Још једном вам захваљујем свима и сада вас позивам, на пригодни коктел после Литургије.

Хвала Господу што је благословио да и ово време буде добро! Понекад мислимо да је природа много јака. Међутим, видите да и природа служи човеку, када су људи по вољи Божјој, јер се и она мало смири и причињава нам радост.

Захваљујем се свим гостима и свима вама!

Да вам Господ да радости!

На многаја и благаја љета!

Живели!

По завршетку евхаристијског синаксиса сви присутни су, на платоу испред цркве Свете Петке, уз послужење које су припремили чланови Одбора за просвету и културу и вероучитељице Пожаревца, још дуго остали у разговору, размењујући утиске и радујући се дану васкрсења.

Свечани ручак је приређен у новој црквеној сали у Лучици, на периферији града Пожаревца, током којег су организатору, Епархијском управном одбору, посебно секретару протојереју Дејану Ивковићу, своју помоћ пружили пожаревачки ђакони, вероучитељи и парох лучички, о. Горан Пантић. Њихову радост и агилност током служења ручка, приметио је и посебно подвукао митрополит Јован пергамски у својој здравици:

Мислим да ћемо се сви сложити после овако лепог ручка да треба да изразимо захвалност нашем домаћину, а, наравно, данас сте сви ви „домаћини“. Стога, захвалност упућујемо свима онима који су допринели да ова трпеза данас буде тако лепа — а ова трпеза, следује оној Великој Трпези коју нам је приредио сам Господ, јутрос, у Цркви, односно трпези Свете Евхаристије, Литургије. Наиме, за нас, православне, Литургија се не завршава овим последњим отпустом, већ се наставља у свим сегментима нашег живота. Суштина Царства Божјега и саме Евхаристије је, у ствари, љубав. Када, пак, видимо ову љубав која постоји овде, тада смо захвални Господу, зато што видимо да у овом свету, који је пун сукоба и мржње и других хаотичних ствари, постоји ова љубав. Ово је заиста велики благослов Божји!

Оно што ћемо понети одавде, јесте предокус љубави, који ћемо понети са собом и нећемо вас заборавити. Увек ћемо се сећати овог предокуса љубави, који сте нам овде показали и тај укус никада неће престати код нас. Сећаћемо се свих тих личности, драгих ликова који су нас овде тако лепо послужили, са толико љубави, који су трчали око нас да нам не би нешто недостајало. И било је видљиво на њиховим лицима да то што раде, не раде по нечијим заповестима или притисцима, већ из љубави. Захваљујемо свим тим личностима које су нас послужиле. Посебно се захваљујемо и овим људима која су нас почаствовала својим лепим гласовима и песмама, што је, у ствари, био један „шлаг на торти“ — кров свега онога што смо овде доживели. Ништа од овога не би било могуће, да сви ви нисте, својом љубављу допринели да Црква овако истински служи. Молимо се Господу и надамо се да ће све то да се утврди и настави!

Посебну част ми је представљало саслуживање са мојом браћом архијерејима и свештеницима из Србије, на које сам увек гледао са посебном љубављу. Немам шта друго него да пожелим, до да се помолим Господу, да ово семе љубави Господње које је пало међу вас увек узраста и да у молитвама свагда будете под заштитом нашег Господа. Дозволите ми да подигнем ову чашу, у здравље свих и на многаја љета!

Отпоздрав митрополиту, у име целе Браничевске цркве, изрекао је наш владика:

Пре него што завршимо ову трпезу љубави, хтео бих, са своје стране и у име свих вас, да захвалим нашем драгом Митрополиту, нашем драгом Учитељу, старијем брату. Не могу да кажем, сада, и „Оцу“, јер се бојим да не кажем да је много стар.

Захваљујем се, дакле, браћи архијерејима нашем, оцу декану Православног богословског факултета у Београду, као и господину Петровићу, који је овде присутан у име Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама; и свима вама који сте дошли: председницима градова и општина, мојим драгим пријатељима свештеницима — оцу Воји — и другима, који су дошли из иностранства, који нису заборавили нашу заједничку историју, да смо од младости заједно били у Цркви и трудили се, некада и као деца, са свим оним што детињство носи. Захваљујем се свима вама који сте данас на било који начин помогли да се кроз ову нашу љубав и заједништво прослави Господ и заједница Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа. Наиме, кад год међу нама постоји љубав, тада је то на славу Божју. Хвала вам свима, још једном!

Немојте замерити ако нешто није било како треба, а знам да много тога није како треба… Но, једино ће у Царству Божјем бити савршено. Свима покушавамо да некако покажемо и представимо Царство Божје, оно што нам је Господ припремио. Све ово су нам предокуси, а оно што ће доћи, то је истинско. Желим вам свако добро! Још једном, живели и на многаја љета!

На самом крају, владика Игнатије је, као израз љубави, нашим гостима подарио пригодне поклоне, као „једно скромно уздарје“ и „дар заиста од срца“.

На тај начин, дарујући једни другима и дарујући се једни другима, закључили смо ово богословско и литургијско прослављање црквеног јубилеја Браничевске епархије, молећи Господа да нас сачува у јединству и загрљају нашег епископа, док нам Он сам не дође.

Протођакон Златко Матић